Autorka: Ana Milosavljević
Ovaj članak je u originalu objavljen na autorkinom blogu Substack, gde možete čitati još njenih članaka.
Na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije — pogled na to šta javni diskurs pamti, a šta briše.
Svake godine 24. marta, isti narativ dominira javnim diskursom u Srbiji: više od 2.000 civila ubijenih u ilegalnoj, neosnovanoj NATO agresiji pod izgovorom spasavanja kosovskih Albanaca. Političari, mediji, i nažalost, mnogi iz takozvane levice u Srbiji fokusiraju se na vrlo konkretnu štetu koju je bombardovanje nanelo, ali to čine bez ikakvog priznanja onoga što je srpska vlast radila na Kosovu u godinama koje su prethodile bombardovanju. Razgovarala sam sa dvoje kosovskih Albanaca i jednom kosovskom Srpkinjom o njihovom tumačenju današnjeg obeležavanja, njihovim stavovima o NATO-u i nasilju srpske vlasti, i o tome šta je potrebno da bi se Srbi i Albanci ujedinili u zajedničkoj borbi.
Danas političari i mediji (i režimski i opozicioni) predstavljaju događaje od pre 27 godina kao situaciju u kojoj je Srbija bila jedina žrtva. Često prikazuju stradanje Albanaca od strane Srbije kao zaveru koju je Zapad osmislio kako bi opravdao intervenciju.
Činjenice govore sasvim drugačiju priču.
Između 1998. i 1999. godine, srpske snage su nasilno proterale oko 850.000 Albanaca iz njihovih domova na Kosovu. Do kraja rata, ubijeno je više od 10.000 Albanaca, a hiljade su silovane ili mučene. Masovne grobnice Albanaca kasnije su pronađene na više lokacija u Srbiji, sa gotovo 1.000 tela koja su prebačena i tajno sahranjena. Mnogi se i danas vode kao nestali.
Svedočenja vojnika se takođe zanemaruju u srpskom javnom diskursu. Jedan komandant tenkovske jedinice zabeležen je kako kaže: „Za sve vreme dok sam bio na Kosovu, nikada nisam video nijednog neprijateljskog vojnika i moja jedinica nijednom nije gađala vojne ciljeve. Tenkovi koji koštaju 2,5 miliona dolara korišćeni su za masakriranje albanske dece… Stid me je.“
Povodom sistematskog izostavljanja ovih istorijskih činjenica iz današnjeg diskursa, razgovarala sam sa kosovskim Albancima: sa Leom1, koja živi u Prištini, i Arberom, koji je deo kosovsko-albanske dijaspore u Londonu.
Lea je primetila da način na koji se predstavlja NATO bombardovanje, bez ikakvog priznanja kroz šta su Albanci prošli, u njoj izaziva osećaj da je „izluđena“ i „dehumanizovana“. „To nije polazna tačka sa koje možemo da razgovaramo, posebno imajući u vidu da je sa naše strane uložen značajan trud da se priznaju i srpske žrtve rata“, dodaje ona.
Arber je slično komentarisao da on takav narativ doživljava kao „šamar u lice“, navodeći da takav narativ odražava širi trend brisanja iskustava kroz koja su Albanci na Kosovu prolazili, ne samo tokom 1998–1999, već kroz čitav 20. vek.
To brisanje nije počelo 1999. godine. Za Albance, ono predstavlja dužu istoriju represije, od jugoslovenskih kolonizacionih kampanja početkom 20. veka do institucionalne diskriminacije i nasilja tokom 1990-ih.
Ovaj diskurs ne kritikuju samo Albanci. Marija Savić iz Gnjilana opisala je dominantni srpski prikaz bombardovanja kao primer „selektivnog sećanja“ koje „služi reprodukciji nacionalističkog narativa“.
„Fokus je isključivo na Srbiji kao žrtvi spoljne agresije, dok ne postoji sistemsko suočavanje sa kontinuiranom represijom albanskog naroda na Kosovu: od kolonijalnih politika i nasilja početkom 20. veka, preko institucionalne diskriminacije u Jugoslaviji, do otvorenog sistema aparthejda i represije nad Albancima tokom 1990-ih“, rekla je.
Upravo taj kontekst pomaže da se razume zašto su mnogi kosovski Albanci podržali NATO intervenciju, koja je okončala srpsku kontrolu nad Kosovom. Kako Lea objašnjava: „Intervencija 1999. zaustavila je rat i omogućila nam da se vratimo svojim životima, domovima, institucijama. Može biti istina da je intervencija bila kolonijalne prirode i da je izazvala civilne žrtve i druge negativne posledice, ali je takođe istina da je period nakon rata i nakon proglašenja nezavisnosti 2008. doneo mnogo nade mnogim ljudima ovde, koji su samo deceniju ranije živeli svakodnevni život u stalnom strahu.“
Arber je slično opisao svoja kontradiktorna osećanja prema NATO-u: „Iako priznajem da je NATO prisustvo na Kosovu uklonilo Srbiju, koja je bila regionalni kolonizator naše zajednice, takođe priznajem i probleme NATO-a kao upravljačkog tela… Neću do kraja života osećati dug njima, niti ću dozvoliti da budem moralno manipulisán od strane NATO-a kako bih izbrisao realnosti i problematične stvari koje rade kao institucija.“
Marija je takođe naglasila da je neophodno kritički sagledati i NATO i srpsku državu, te da te dve stvari nisu međusobno isključive.
„Diskurs u Srbiji o ovom pitanju je potpuno binaran; ako kritikujete ulogu Srbije, označeni ste kao izdajnik iz nevladinog sektora, dok ako kritikujete NATO agresiju, označeni ste kao srpski nacionalista — a nijedno od toga nije tačno. NATO i srpska vlast su vrlo slični u svojim represivnim i kolonijalnim politikama.“
Izjave američkih zvaničnika dodatno potkrepljuju argument da NATO intervencija nije bila humanitarne prirode. Kako je napisao Stroub Talbot, zamenik američkog državnog sekretara od 1994. do 2001: „Otpor Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi — a ne sudbina kosovskih Albanaca — najbolje objašnjava NATO rat.“
Lea i Arber su oboje izrazili spremnost da kritički preispitaju ulogu NATO-a na Kosovu — pod uslovom da se srpsko društvo suoči sa sopstvenim revizionističkim narativima.
„Spremna sam da učestvujem u svakom razgovoru koji kritikuje postojanje NATO-a, ali osećam odgovornost da se prvo suočimo sa predrasudama koje nas sprečavaju da budemo ravnopravni učesnici u tim razgovorima“, rekla je Lea.
Kako Arber kaže, „na osnovnom nivou, ne možeš biti u solidarnosti sa ljudima koji ne žele da imaš jednaka prava kao oni.“ Percepcija da Srbi ne žele da žive u jednakosti sa Albancima može se videti u brojnim primerima, a najskorije u upotrebi pogrdnog naziva za Albance u skandiranjima protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića na protestima tokom protekle godine.
Marija opisuje sopstveni put suočavanja sa tim realnostima: „Bilo je potrebno mnogo odvikavanja da bih se oslobodila anti-albanskog sentimenta i nacionalizma… Verujem da su internacionalizam i klasno jedinstvo u borbi protiv kapitalizma jedini put ka oslobođenju svih balkanskih naroda.“
Nedostatak informacija o represivnoj ulozi srpske vlasti nad Albancima otežava prevazilaženje ovih predrasuda. Nakon što je video da mnogi Srbi ne znaju osnovne istorijske činjenice o Kosovu, Arber je 2020. osnovao edukativno-kulturnu platformu „Balkanism”. Balkanism teži dekonstrukciji etnonacionalističkih narativa širom regiona kroz slavljenje sličnosti i razlika, uz priznanje istorijske represije različitih zajednica. „Razumem da smo u okviru nacionalnih država svi sebe povezali sa državom kao produžetkom sebe. Ali mislim da onog trenutka kada počnemo to da dekonstruišemo i da sebe vidimo više kao nosioce kulture, istorije i identiteta koji se preklapaju, možemo da komuniciramo na mnogo humaniji način“, kaže on.
Dok je Marija kroz obrazovanje i suočavanje sa sopstvenim predrasudama doživela transformaciju, smatra da se stvarna promena ne može svesti na pojedinca. „Anti-albanski sentiment i odbijanje suočavanja sa prošlošću duboko su ukorenjeni u ideološkim aparatima srpske države.“ Da bi se srpsko društvo adekvatno transformisalo, potrebno je promeniti njegove političke i ekonomske sisteme, kaže ona.
Za nju to podrazumeva klasnu analizu koja prepoznaje da radnici u Srbiji i na Kosovu imaju zajedničke interese protiv vladajuće kapitalističke elite u obe zemlje. Smatra da pristup treba da bude dvostruk: Srbi bi trebalo bezuslovno da priznaju pravo Kosova na samoopredeljenje, razgrade mit o Kosovu kao „srcu Srbije“, i obnove klasnu politiku i internacionalizam. S druge strane, radnička klasa na Kosovu treba da odbaci sopstvenu vladajuću elitu i radi na proterivanju imperijalističkih sila sa svoje teritorije.
Da li je takvo jedinstvo moguće — Lea i Arber se razilaze.
„S obzirom na duboko nepoverenje koje postoji, toliko bola i nedostatka odgovornosti, teško je zamisliti kako se to može prevazići. I vidimo kako se Albanci tretiraju u Srbiji 2026. godine, kroz iredentističke grafite o Kosovu i anti-albanske povike, da se ništa nije promenilo. Sa naše strane takođe postoji mnogo neprijateljstva koje deluje nepremostivo. Zbog toga kako su rat i naša politička situacija oblikovali mene, deo mene se već neko vreme mentalno priprema za novi rat. I to mi daje motivaciju da se uključim u ovu diskusiju“, rekla je Lea.
Za Arbera, rad na zajedničkoj budućnosti počinje građenjem stvarnih veza preko etničkih linija. „Ja sam veoma optimistična osoba. Deo moje životne prakse je izgradnja odnosa sa zajednicama sa takozvane ‘druge strane’. To je suštinski deo mog života. Vidim to kao ispravljanje istorijskih nepravdi i poništavanje kolonijalnog nasilja koje je nametnuto Kosovu, kao i uspostavljanje odnosa sa zajednicama sa kojima delimo mnogo toga istorijski i kulturno“, kaže on.
U različitim kontekstima, istorija se prikazuje kao da počinje u politički pogodnom trenutku. U Palestini, zapadni mejnstrim mediji i političke elite žele da verujete da istorija počinje 7. oktobra 2023. U Srbiji, slični akteri tvrde da istorija počinje 24. marta 1999, čineći sve što je prethodilo nevažnim.
Ovakav pristup instrumentalizuje nedostatak obrazovanja kako bi opravdao sistemske predrasude koje u konačnici ne služe interesima običnih ljudi. Kao što razgovori u ovom tekstu sugerišu, suočavanje sa ovim narativima zahteva više od samih informacija. Potrebna je spremnost da se sluša, da se preispituju nasleđene pretpostavke i da se suočimo sa neprijatnim istinama.
Put ka trajnom miru na Balkanu ne uključuje selektivno sećanje, već se zasniva na iskrenom i objektivnom pogledu na prošlost — onom koji ostavlja prostor za sve čija su iskustva dugo bila negirana.
- Ime je promenjeno zbog zabrinutosti za bezbednost i uznemiravanje ↩︎